Dnevnik napirlitane čekačice

Pedeset nijansi napirlitane čekačice

norma77 | 04 Septembar, 2012 00:41

Generalno, stav većine devojaka, sa kojima sam razgovarala, je da ne postoji ništa zajebanije od toga da budeš "ona druga". Nemam pojma... Meni je to uvek dolazilo nekako spontano, prirodno, bez puno razmišljanja. U suštini, ja ništa drugo nisam ni bila, a ako ćemo pravo, nisam sigurna da bih umela da budem bilo šta drugo.

Muškarcima sam u životu bila ili drugarica, ili ono što se u narodu zove švalerka (ovo prvo manje). Znam, užasno zvuči, ali namerno se napinjem da upotrebim sto odvratniji termin da bih se zgadila sama sebi i malo pogurala ono nešto što treba da krene iz dupeta, pa da konačno stigne do glave. Da, to i jeste najadekvatniji izraz - švalerka. Ja sam žena krajnje fleksibilnog morala, beskrupulozna kvariteljica brakova i porodičnih idila, i u tome sam odlična, plašim se mnogo bolja nego sto bih bila u ulozi "zvanične devojke", one za na ručak kod mame i tate. Ispraksirana sam valjda, šta znam.

Inače, kad nisam loši lik iz španske serije, ja sam, kako ljudi kažu, lepa i neosporno inteligentna dvadesettrogodišnja studentkinja nekakve ekonomije, bez i jedne iole normalne veze iz sebe. Iz nekog razloga, sve to mi do danas nije ni malo smetalo, ili sam prosto naučila da ne razmisljam preterano o tome, kao što sam rekla to mi je bilo nekako prirodno. E, onda sam danas, nakon što je moj aktuelni "čovek" (u daljem tektu Supermen) navukao gaće i zaputio se natrag u svoj savršeni život, kod svoje iste takve žene (pri tome, iako sam sklona sarkazmu,nisam sarkastična ni najmanje),osetila da mi se negde na dnu stomaka skuplja milion reči, koje njemu nisam smela da izgovorim, jer ipak moram da održim taj kul "ja sam superurbana, ok sam za kombinacije, svejedno mi je i uopšte nisam paćenica" stav, jer ako ukapira da baš i nisam toliko kul, što i nisam, onda mi jedino preostaje da budem krpa,što i jesam u suštini. I sve te reči, koje se skupljaju, počnu u trenutku da mi bodu stomak iznutra i da traže da ih pustim negde, bilo gde, pa ja tako odlučim da ih ispovraćam po blogu i eventualno nekog zabavim. Valjda je to najbolje što iz ove "veze" možeda izađe.

Pisanje mi nikad nije bilo jača strana, zapravo nije mi bilo strana uopšte, jer sam uvek odbijala da pišem, čak i na pismenim zadacima u školi, ali sada nemam drugi izbor, ovo mi je jedina šansa da povratim davno izgubljenu psihičku stabilnost. Moram da ih pustim napolje... Pa, da počnemo?